Пењање у планинама
Кибубазин бр. 350, 14. јул 2023
Текст: Матеја Пшеничник
Када нам планинарење постане мали изазов, купујемо комплет за самозаштиту , каиш и кацигу и идемо на ферате. Када ни то није довољно, почињемо да се пењемо по пењалиштима. Када постанемо зависни од пењања, желимо да идемо све више и даље - на праве пењачке туре у планинама.
Али ови нису такви. Потребна нам је одговарајућа опрема коју знамо да користимо, знање из многих области, не само пењања, поуздан и подједнако искусан колега пењач, добра кондиција, време и најбоље могуће време. Некада су се у високе зидине упуштали само најхрабрији љубитељи планина, али данас, са популарношћу пењања, расте и број веза на дугим пењачким рутама.
Ако немамо искуства са вишеслојним пењањем и оријентирингом у планинама, то једноставно неће успети. Најбољи избор за стицање адекватног знања и искуства је учлањење у локалну алпинистичку секцију, где ће вас искусни алпинисти постепено уводити у овај леп, али и прилично опасан спорт.
За сигурност и заштиту себе и колега пењача (или двојице), потребно вам је доста опреме. Већ имамо кацигу и појас за пењање из времена ферате и спортског пењања, вероватно и неку врсту система карабина (овај комплет), карабинер са навртком , појас , ципеле за пењање и торбу са магнезијумом . Остале делове опреме ће морати да се допуне.
Личну опрему сваког пењача чине најмање четири карабинера са навртком , две полиамидне траке дужине 120 цм, два помоћна ужад дужине најмање 5 м пречника 6 мм , помоћно уже пречника 6 мм и дужине од 1 м, који се користи као кочница при спуштању, сигурносни уређај (ти плоча) и основни прибор за прву помоћ . Наравно, ту су и системи ужади и кука којима повезујемо конопац и појасеве.
Један конопац , погоднији за спортско пењање, омогућава успон за два пењача и просечно је широк између 9 и 10 мм. Његова најгора карактеристика је то што нам не дозвољава да се дуже спуштамо по ужету (са конопцем од 60 метара можемо себи да приуштимо само спуштање од 30 метара), а поврх тога је потребно постићи консензус ко ће га носити. . Са дуплим ужетом такве дилеме нестају.
Ова половина се састоји од два тања прамена (8-9 мм) и омогућава причвршћивање две или три пењачице. У вијугавим правцима омогућава наизменично стезање сваке руке посебно, што повећава сигурност у случају непоуздане заштите, а када је правилно стегнуто у великој мери смањује трење ужета. Најчешће се користи у планинарству и омогућава спуштање све док је дугачак.
Трећи тип ужета, близанац, данас се ређе користи. Близанац је двожилни конопац где су оба пењача причвршћена за обе жице; праменови су стегнути заједно, тако да се понаша као један конопац. Пречници варирају између 7,5 и 8 мм, а захваљујући два прамена омогућава дуже спуштање низ конопац.
Чак се и системи карабина , који су погоднији за пењање у брдима, разликују од оних за спортско пењање . Комплет се састоји од два карабинера, који имају жичана или пуна врата, и бесконачне петље (динеема) дужине 60 или 120 цм. Карабинери са жицом су лакши и погодни за зимско планинарење, јер се њихова врата лакше затварају. Дужи каиш између кука знатно олакшава пењање на кривудаве руте са средњим препрекама, јер у великој мери смањује трење ужета.
У случају вишеструких праваца растезања, уместо осигурача, користи се уређај за осигурање , који омогућава самозатезање другог. Највише се користе Петзлов Реверсо и Блацк Диамонд АТЦ Гуиде , који омогућавају заштиту водећег пењача и једног или два пењача иза њега. Али су и велика помоћ у другим маневрима, а не нпр. спуштање, самоспасавање или спасавање палог колега пењача.
Мали, али згодан алат за извођење маневара самоспашавања, спасавања палог или када желимо да користимо ременицу да помогнемо саиграчу који је наишао на тешко место, зове се осигурач . Замењује клизне чворове и ако је при руци штеди нам доста времена у поменутим маневрима.
До сада поменута опрема је довољна само ако се пењамо по спортским вишеслојним правцима који су на задовољавајући начин избушени бургијама или штапићима за лепљење. Када се упустимо у терен на коме нема таквих косих ламела, закорачимо (или се попнемо) у подручје пењања по стенама, које је најстарији облик пењања. Наравно, много тога се променило од дана првих алпиниста, на нашу срећу посебно што се тиче тежине и квалитета опреме. Када сами морамо да се побринемо за одговарајућу међузаштиту у небушеном правцу, потребни су нам одговарајући клинови и два чекића (два чекића по споју), лептири који најефикасније рашире своја назубљена крила у пукотинама и сет клинова и довел , са којим друга особа може себи помоћи, која је у смеру подизања.
Већ дужина напомене о опреми указује да њена тежина није баш мала. Неопходно је добро проучити руту, питати оне који су је већ пењали, шта и колико опреме је разумно понети са собом, да не би натоварили целу ковачницу, или, још горе, загребали гомилу идеја на зиду, како се побринути за недостатак опреме за задовољавајућу заштиту. У сваком случају, препоручљиво је да се овакви успони изводе у друштву планинара или искусног пењача који зна да реши неке загонетније пењачке ситуације и позива нас у правцима на које смо у могућности да се попнемо у датом тренутку.
Фото: Матевж Кастрин
Текст: Матеја Пшеничник
Када нам планинарење постане мали изазов, купујемо комплет за самозаштиту , каиш и кацигу и идемо на ферате. Када ни то није довољно, почињемо да се пењемо по пењалиштима. Када постанемо зависни од пењања, желимо да идемо све више и даље - на праве пењачке туре у планинама.
Али ови нису такви. Потребна нам је одговарајућа опрема коју знамо да користимо, знање из многих области, не само пењања, поуздан и подједнако искусан колега пењач, добра кондиција, време и најбоље могуће време. Некада су се у високе зидине упуштали само најхрабрији љубитељи планина, али данас, са популарношћу пењања, расте и број веза на дугим пењачким рутама.
Ако немамо искуства са вишеслојним пењањем и оријентирингом у планинама, то једноставно неће успети. Најбољи избор за стицање адекватног знања и искуства је учлањење у локалну алпинистичку секцију, где ће вас искусни алпинисти постепено уводити у овај леп, али и прилично опасан спорт.
За сигурност и заштиту себе и колега пењача (или двојице), потребно вам је доста опреме. Већ имамо кацигу и појас за пењање из времена ферате и спортског пењања, вероватно и неку врсту система карабина (овај комплет), карабинер са навртком , појас , ципеле за пењање и торбу са магнезијумом . Остале делове опреме ће морати да се допуне.
Личну опрему сваког пењача чине најмање четири карабинера са навртком , две полиамидне траке дужине 120 цм, два помоћна ужад дужине најмање 5 м пречника 6 мм , помоћно уже пречника 6 мм и дужине од 1 м, који се користи као кочница при спуштању, сигурносни уређај (ти плоча) и основни прибор за прву помоћ . Наравно, ту су и системи ужади и кука којима повезујемо конопац и појасеве.
Један конопац , погоднији за спортско пењање, омогућава успон за два пењача и просечно је широк између 9 и 10 мм. Његова најгора карактеристика је то што нам не дозвољава да се дуже спуштамо по ужету (са конопцем од 60 метара можемо себи да приуштимо само спуштање од 30 метара), а поврх тога је потребно постићи консензус ко ће га носити. . Са дуплим ужетом такве дилеме нестају.
Ова половина се састоји од два тања прамена (8-9 мм) и омогућава причвршћивање две или три пењачице. У вијугавим правцима омогућава наизменично стезање сваке руке посебно, што повећава сигурност у случају непоуздане заштите, а када је правилно стегнуто у великој мери смањује трење ужета. Најчешће се користи у планинарству и омогућава спуштање све док је дугачак.
Трећи тип ужета, близанац, данас се ређе користи. Близанац је двожилни конопац где су оба пењача причвршћена за обе жице; праменови су стегнути заједно, тако да се понаша као један конопац. Пречници варирају између 7,5 и 8 мм, а захваљујући два прамена омогућава дуже спуштање низ конопац.
Чак се и системи карабина , који су погоднији за пењање у брдима, разликују од оних за спортско пењање . Комплет се састоји од два карабинера, који имају жичана или пуна врата, и бесконачне петље (динеема) дужине 60 или 120 цм. Карабинери са жицом су лакши и погодни за зимско планинарење, јер се њихова врата лакше затварају. Дужи каиш између кука знатно олакшава пењање на кривудаве руте са средњим препрекама, јер у великој мери смањује трење ужета.
У случају вишеструких праваца растезања, уместо осигурача, користи се уређај за осигурање , који омогућава самозатезање другог. Највише се користе Петзлов Реверсо и Блацк Диамонд АТЦ Гуиде , који омогућавају заштиту водећег пењача и једног или два пењача иза њега. Али су и велика помоћ у другим маневрима, а не нпр. спуштање, самоспасавање или спасавање палог колега пењача.
Мали, али згодан алат за извођење маневара самоспашавања, спасавања палог или када желимо да користимо ременицу да помогнемо саиграчу који је наишао на тешко место, зове се осигурач . Замењује клизне чворове и ако је при руци штеди нам доста времена у поменутим маневрима.
До сада поменута опрема је довољна само ако се пењамо по спортским вишеслојним правцима који су на задовољавајући начин избушени бургијама или штапићима за лепљење. Када се упустимо у терен на коме нема таквих косих ламела, закорачимо (или се попнемо) у подручје пењања по стенама, које је најстарији облик пењања. Наравно, много тога се променило од дана првих алпиниста, на нашу срећу посебно што се тиче тежине и квалитета опреме. Када сами морамо да се побринемо за одговарајућу међузаштиту у небушеном правцу, потребни су нам одговарајући клинови и два чекића (два чекића по споју), лептири који најефикасније рашире своја назубљена крила у пукотинама и сет клинова и довел , са којим друга особа може себи помоћи, која је у смеру подизања.
Већ дужина напомене о опреми указује да њена тежина није баш мала. Неопходно је добро проучити руту, питати оне који су је већ пењали, шта и колико опреме је разумно понети са собом, да не би натоварили целу ковачницу, или, још горе, загребали гомилу идеја на зиду, како се побринути за недостатак опреме за задовољавајућу заштиту. У сваком случају, препоручљиво је да се овакви успони изводе у друштву планинара или искусног пењача који зна да реши неке загонетније пењачке ситуације и позива нас у правцима на које смо у могућности да се попнемо у датом тренутку.
Фото: Матевж Кастрин
Идеје
Словеначке планине су пуне праваца, а наша планинарска историја је дуга и разнолика. Као резултат тога, наше планине нам нуде мноштво праваца, међу којима је понекад прилично тешко одлучити се. Скоро сваки зид се попео и зацртани сви могући и немогући правци. Прилажемо две идеје за Јулијске и Камничко-Савињске Алпе које би требало да буду инспирација за следећу туру или циљ који желимо да постигнемо када своје знање и пењачку кондицију доведемо на довољан ниво. 
Фото: Матевж Кастрин
Шпик - Северни зид
Испресецан је правцима који се повећавају од 300 метара североисточног Раза (300 м, ИВ+/ИИИ) до 900 метара Новомешке супердиретисима (ВИИ+). Најлепши и најкласичнији правац је Директна (900 м, В+/ИВ+), који су 1926. године попели легенде словеначког планинарства Мира Дебелакова и Стане Томиншек. Прилаз води од Гозда Мартуљка и траје сат и по, док се спуст може обавити маркираном стазом кроз Качји грабен.
Фото: Јанез Рибникар
Фото: Јанез Рибникар
Мала Ринка – североисточни зид
Најниже од клизалишта је једна од најпопуларнијих дестинација за пењање у својој околини. Његов југоисточни зид упада у Турски члеб, којим се приближавамо и спуштамо са или у правцу Окрешља. Паркирамо возило испод водопада Ринка и за два сата стижемо до моћног бедема Мале Ринке.
На североисточном зиду означен је само један правац, који се зове источни правац (350 м ǀ ИВ/ИИИ, ИИ). У њему нас чека око 3 сата прелепог пењања по чврстој стени. Улазимо у правац кроз турски канал, идемо до првих клинова. Одатле, уз шахт, око стуба, у јаругу, поред котла, преко надвишења, једном, до угла, преко плоча, уз ивицу, преко стрме степенице, уз олук, опет плоче, под. надвишеној скали и мимо неких занимљивих геоморфолошких формација све до ивице зида. Испод врха, лепша и привлачнија опција за пењање на гране са првобитне руте лево. Према почетној тачки стаза нас води на југ, где наилазимо на маркирану стазу до Турског јаруга. Скица са прецизнијим описом руте пењања се такође може наћи на интернету .
Фото: Себастјан Чебулар
На североисточном зиду означен је само један правац, који се зове источни правац (350 м ǀ ИВ/ИИИ, ИИ). У њему нас чека око 3 сата прелепог пењања по чврстој стени. Улазимо у правац кроз турски канал, идемо до првих клинова. Одатле, уз шахт, око стуба, у јаругу, поред котла, преко надвишења, једном, до угла, преко плоча, уз ивицу, преко стрме степенице, уз олук, опет плоче, под. надвишеној скали и мимо неких занимљивих геоморфолошких формација све до ивице зида. Испод врха, лепша и привлачнија опција за пењање на гране са првобитне руте лево. Према почетној тачки стаза нас води на југ, где наилазимо на маркирану стазу до Турског јаруга. Скица са прецизнијим описом руте пењања се такође може наћи на интернету .
Фото: Себастјан Чебулар